Goreces i ti, zlikovce ali ne ovako casno i pobedonosno kao ja ... ti i Klement cete goreti u paklu a nece proci ni godina dana ... moje telo ne gori; ono greje ove ljude!
I bese tako. Od tela Templarskog Velikog Majstora Zaka de Molea ostao je samo trup; ugljenisan, ponosan a onih dvadesetak grama energije, duse kao da je jos uvek bilo u njemu. Nepismena rulja koja je sa odusevljenjem gledala najvecu izdaju coveka i divila se cinizmu njihovog kralja Filipa "Lepog", pocela je da se razilazi. Sagorela je i lomaca a tela trojice Templara ostadose nekako najuocljivija. Poneki prolaznik iz radoznalosti prodje i pljune na ugljenisana tela uz neku ruznu rec pa nastavi dalje, u svoj mrak. Cuo je bedni covek da su "oni" sektasi i Bogomrsci a ne znadose da jedino oni imase veru u Boga onako cisto, plemenito kako i treba da bi se zasluzilo carstvo nebesko. Neko je rekao bednom coveku da to tako treba; da se mrzi sve sto nije po arsinu crkve i da su oni koji ne prilazu zlatnike crkvi gresnici. Ne zna rulja koliko su ova, sada ugljenisana tela provela u molitvama ... od prvog dana, kada su na inicijaciji, moleci se klecali svu noc ispred oltara neke crkve, odolevajuci iskustvima koja su ih iza ledja vrebala, kako bi pokazali svoju veru u Hrista. Nije znala rulja da samo tridesetak dana pre toga njihov "Lepi" kralj i Papa Klement skovase plan i naredise da se pobiju svi Vitezovi Templari i da se njima, cuvarima Hristovog Groba i zastitnicima hodocasnika otme svo blago steceno u proteklih dvestotinjak i nesto vise godina. Bogatstvo kojim se okitise Vatikan i Francuski kralj bese ne merljivo. A onaj bednik sto rece neku ruznu rec i pljunu na jedino casno sto postojase, produzi dalje ... rekoh vec, u svoj mrak.
Trojica ljudi obuceni u odore skitnica posmatrali su sa trema obliznjeg napustenog prenocista nemocno, pogubljenje svog Velikog Majstora, ucitelja Jakobusa Burgundikusa Moleja (Jocobus Burgundicus Molay), kako mu je bilo pravo, puno ime. Jedan od njih, Franc von Bizu (Franz von Beaujeu) je bio sestric Zaka de Molea. Imao je trideset godina i prilicno veliko iskustvo kao borac, pregovarac i jedan od savetnika svoga ujaka. Uvek je bio u senci, nenametljiv, vredan, brizan, poverljiv i veoma cutljiv. Mozda bi ih neko od okolnih strazara i prepoznao, mozda i uplasio poznavajuci njihove sposobnosti i vestine a mozda i dao signal za hajku na njih imajuci u vidu da od tog Petka, 13. Marta 1314. godine Vitezovi Templari nemaju vise nikakve moci, pa su za svaki slucaj na glave navukli kapuljace zaprljanih, poderanih tunika, koje su obicno nosili monasi tog vremena.
Sve je bilo gotovo; red Vitezova Templara je ugasen, ono malo preostalih su se rastrkali po svetu u nadi da ce im bar jedna kraljevska porodica koju su u proteklih stotinjak godina cuvali, obezbedjivali im putovanja, novac, porodice, zivote, izaci u susret i pomoci im.
Noc je pala. Jedna grupa casno odabranih ljudi je se obrela u usamljenoj kafani na periferiji Pariza, napustenoj jos pre pet - sest godina. Nije bio prvi put da su se okupljali na tom mestu. Ovoga puta bez Zaka, bez Godfrija, bez Richarda ... njihova mesta su prazna i na njih niko ne sme da sedne; to je stvar Templarskog zaveta. Ako bi neko i prilazio napustenoj kafani ne bi primetio da nekoga uopste unutra ima jer je mesto sastajanja bio u stvari podrum; vinski podrum u kome je dominirao luk na ulazu i luk na drugom delu prostorije. Oko velikog okruglog stola je bilo rasporedjeno jedanaest stolica ciji su se nasloni obavezno uzdizali iznad glava vitezova i sluzili za odlaganje korica u kome su cutale ostrice svetih maceva, sudija, simbola pravde. Mesto Velikog Majstora bilo je na Istocnom kraju. Sve pridoslice, ogrnuti Templarskim plastevima su prvo pomerili stolice, klekli pored stola, pomolili se Bogu a zatim zauzeli mesta koja su im hijerarhijski pripadala. Na zapadnoj strani je sedeo Franc von Bizu, vitez Zapada. Tihim ali sigurnim tonom je poceo:
-Braco Vitezovi, najgore sto je se moglo dogoditi, dogodilo se. Nasi glasnici ce za dva dana proneti tuzan glas i vest o smrti nase Brace. Jedino sto niko nece smeti da zna je to da i dalje postojimo.
-Ali kako da postojimo kada su nam ovi krvnici oduzeli i moc i bogatstvo? - umesa se jedan od vitezova.
-Bas ti Bernarde, ces posle ovog sastanka da se dobro naspavas i krenes do Spanske Kraljice. Odneces pismo koje cemo sada napisati. Molicemo je za pomoc; neka nam da brodove; neka nesto ucini, cinili smo i mi za nju. U Spaniji imamo mnogo Brace, neka se i oni angazuju.
-Mislim da bi bio red da nekako dodjemo do tela nase Brace i dostojno ih pokopamo - dodade Rene Gijon, Vitez Istoka, najvise ranjavani i Vitez koga je Bog bas cuvao.
-Predlazem da ih pokopamo na tri razlicite lokacije. Tako cemo samo mi znati i obilaziti ih u miru. Da li se slazetesa obadva predloga? - upita Franc.
Svi kao jedan lupise desnom rukom u sto kao znak slaganja sa predlozenim.
-Braco Vitezovi, jasno je da se u javnosti ne smemo pojavljivati. Mnoge od nas znaju. Brate Rene, mislili smo i na to pa smo u povratku svratili do starog Alfonsa, zidara i klesara. On je zaduzen da ujutru razmontira postolje na kome je bila lomaca. Zamolio sam ga da mi budemo ti koji ce razmontirati lomacu. Ukrascemo tela i odneti ih kako bi ih dostojno pokopali. Moja ideja je bila da se obucemo kao zidari. Znate da zidari imaju svoje bratstvo koje ima ugleda i siguran sam da nas ni jedna straza nece zaustaviti i kontrolisati. To cemo uraditi ja, Rene, Teo i stari Alfons. Ujutru idemo do Notr Dama.
Stari Alfons je bio klesar i majstor zidarstva. Bio je i vodja i majstor Slobodne zanatske Loze, prvog esnafskog udruzenja u Parizu. Alfons je bio covek od ugleda, majstor na dobrom glasu i covek od poverenja. Nije postojala ni jedna ozbiljnija akcija ili popravka u gradu u kojoj Alfons nije ili ucestvovao ili vodio glavnu rec. Sam Notr Dam je restaurirao nekoliko puta; sto zidove; sto freske ...
-Da li se Braco Vitezovi slazete sa mojim predlozima?
Opet odjeknuse udarci sake o sto! Pismo, namenjeno Spanskoj Kraljici je bilo gotovo i Braca se pozdravise, navukose neupadljive odore, izmenjase reci za srecan put sa Bernardom i razidjose se.
14. Mart je bio snezan dan. Padalo je kao da zima zeli da nadoknadi i pokrije sve sto do tada nije uspela. Cetiri coveka obucena u zidarsku odecu su jos pri mraku pocela da razvaljuju podijum na kome je bila lomaca. Jeziv prizor je bio kada su se popeli gore i videli da su tela prvog i treceg mucenika potpuno izgorela i da je od njih ostao samo pepeo koga je sneg vec ovlazio i razneo. Telo srednjeg mucenika je pripadalo Zaku de Moleu. Uzese ga, pazljivo polozise na vucna kola i prekrise tamnim plastom. Strazari od hladnoce nisu ni prilazili niti su ih interesovali ljudi koji su demontirali lomacu. Stari Alfons im rece da mogu da idu i da ce ostatak on sam da zavrsi.
Periferija Pariza, deo na brisanom prostoru, gde se lako moze uociti ko dolazi sa koje strane a ipak malo izdignut i nekako poseban, svetacki, miran. Sedmorica Brace Vitezova, clanova Kapitalnog dela Reda Templara je stajalo oko ostatka tela Velikog Majstora Zaka de Molea, postavljenog na nekoliko skovanih dasaka i pokrivenog belim plastom sa crvenim krstom, simbolom vere u Boga, u Hrista. Pomolise se Bogu klececi, zatim ustadose i stavise vrhove maceva u centar krsta na pokrovu. Govorio je Franc von Bizu:
-Nas red je srusen, nasa nada takodje. Necemo smeti vise Hriscanstvo braniti nasim svetim oruzjem, nasim macevima - spustise vrhove maceva i polako ih vratise u korice. -Ali ... Zato cemo pod svetim imenom i dobrim glasom nase, od danas Brace, Slobodnih Zidara i zajedno sa njima obavljati nasu svetu duznost. Dobrim delima, ljubavlju, plemenitoscu i iskustvom gradicemo i zidati bolji svet. Neka nase oruzje bude iskrena rec; neka nas stit bude Brat; neka nase delo traje. Za nas si jos uvek Veliki Majstor ovog casnog reda i to ces ostati svim buducim generacijama. Ove sto tvoje telo istini i zemlji polazu ces od danas prepoznavati kao zidare.
Spustili su ga i pokopali. Grob su oznacili crvenim, svilenim gajtanom koji je se protezao od juzne strane groba preko istocne i zavrsavao se na severnoj.
-Braco Vitezovi, predajem vam po jedan prsten za svakog od vas, kao znak prepoznavanja i podsecanja sta smo, ko smo. Nosite ga na srednjem prstu desne ruke, prstu na kome se nose prstenovi casti. Znacenje slova IDS ce vam biti jasno kada budete napustili Francusku i sirom sveta budete poceli da organizujete radionice, mesta u kojima cete nastaviti da radite na sebi, unapredjujete sebe, prosirujete svoja znanja, sirite Agape, usrecujete gladne i beskucnike ... bude li neko znao za vasa dobra dela ona ce prestati to biti. Zato delujte zatvoreno, polutajno, kako se nepozeljni i spodobe sa iskrivljenim moralnim nacelima i vizijama ne bi usunjali u nas red i pokvarili ono sto gradismo vekovima. U svoje redove primajte samo proverene na iskrenost i vernost. Od danas braco nosicemo maceve samo simbolicno; ogrnucemo plast samo kada smo na sigurnom; Neka zivi Red Slobodnih Zidara.
I bese tako.

Jakov Djordjevic