НАРОДНИ ПОСЛАНИК

КОМЕДИЈА У ТРИ ЧИНА

ЛИЦА

Јеврем Прокић

Павка, његова жена

Даница, њихова кћи

Спира, Јевремов пашеног

Спириница

Ивковић, адвокат

Госпа Марина, његова тетка

Секулић, полицијски писар

Јовица Јерковић

Сима Сокић

Срета

Први грађанин

Други грађанин

Трећи грађанин

Говорник из народа

Младен, покућар Јевремов

Кафански момак

Жандарм

Шегрт

ЧИН ПРВИ

Соба код Јеврема Прокића. Врата са десне стране и у дну. На левом зиду два прозора, на сваком чисте завесе и саксије са цвећем. Између прозора миндер са жанилском застирком; са стране боље дрвене столице. Између прозора велико огледало у златном раму. У углу између овог зида и задњег већа гвоздена пећ, која се ложи споља. Између пећи и врата орман са фиокама, а више ормана кредом рађене слике, Јевремова и Павкина. На орману вазна са цвећем, фигурице од гипса, већи сат, шатуле од бомбона, слике у рамовима са наслоном и друге ситнице. На десном зиду, од публике па до врата, мали етажер на три спрата и на њему шољице, чаше и још погдекоја ситница. На средини собе сто са куповним чаршавом и око њега столице. Над њим виси са плафона већа лампа.

Паланачка соба из осамдесетих година, у чији се стил унео и укус девојке која је погдешто примила одлазећи родбини у Београд.

ПАВКА, ДАНИЦА

ПАВКА (долази из десних врата, па кад види да никог нема у соби, одлази вратима у дну, напоље): 'Оди овамо! Чујеш ли, овамо кад ти кажем!

ДАНИЦА (улази).

ПАВКА: Ти опет? Јесам ли ти хиљаду пута казала: нећу да те видим тамо!

ДАНИЦА: Боже, мајка!

ПАВКА: Ама, немој ти мени: „Боже, мајка! Нећу да те видим тамо кад немаш посла, па то!

ДАНИЦА: Учинило ми се да је пала саксија.

ПАВКА: Пала саксија, хм! Није него још нешто! Што се мени не учини да је пала саксија!

ДАНИЦА: (гунђа): А, већ...

ПАВКА: Шта кажеш?

ДАНИЦА: Ништа!

ПАВКА: Слушај ти! Моја мајка није вукла реп за собом, нисам га ни ја вукла, па не дам ни ти да га вучеш! Не дам, разумеш ли ме...

ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп?

ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста?

ДАНИЦА: Ех, већ свет...

ПАВКА: Свет, дабоме!

ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта? Опет се удала!

ПАВКА: Нећу ја тебе с репом да удајем, разумеш ли? И не нађе другу да ми кажеш него Мицу Антићеву. Што ми не кажеш за Росу Јањићеву? Ето, баш красна девојка, па како је прошла? Узе је свет у уста па: а-у, а-у, а-у... те ено и сад седи и броји дане.

ДАНИЦА: Броји дане зато што нема да изброји паре, а да има...

ПАВКА: И да има, бога ми, кад свет узме на зуб...

ДАНИЦА: А по чему има мене свет да узме на зуб?...

ПАВКА: По томе, видиш, што ти се сваки час чини да је пала саксија... а он млад човек!

ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго!

ПАВКА: По чему друго? Ни по чему. Није да кажеш да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико носиш и... ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи?

ДАНИЦА: Нису то празне речи.

ПАВКА: Него шта су?

ДАНИЦА: Ја знам да нису.

ПАВКА: Ти знаш? Казао ти ваљда? Ама, ја сам крива, нико други није крив него ја.

ДАНИЦА: Шта имаш ти да будеш крива?

ПАВКА: То што сам се стегла као кукавица па хоћу да уштедим. „Издај, Јевреме, две собе; нама је много пет соба, што ће нам пет соба”. А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу!

ДАНИЦА: Свеједно, да није он, уселио би се други.

ПАВКА: Уселио би се, јест, ал' је могла да се усели каква фамилија. Овако... Јеси ли чула, нека попадају све саксије, нећу више да ми излазиш тамо! А не знам ни шта ће ми оне саксије у ходнику, унеће их Младен још данас у кујну.

ДАНИЦА: Ух, саксије у кујну!... Неко куца. Извол'те!

СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ

СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим.

ПАВКА: Добар дан.

СИМА: Је ли господин код куће?

ДАНИЦА: Није!

СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова rocпођa?

ПАВКА: Јесте!

СИМА: Хтео сам, знаш, да га замолим за нешто. Баш... ако хоћеш, rocпoђo, молим ти се, проговори му и ти. Реци му, кумим га богом, нека ме не гони толико! И да је зашто, него ни за што! Реци му: долазио Сима Сокић, онај што га гониш због жене...

ПАВКА: (изненади се): Због жене?... (Прекрсти се.) Ама шта говориш, човече и пријатељу, зар те мој муж гони због жене?

СИМА:... Реци му: није човек крив! Једанпут-двапут што је испребијао жену, то толико. А ко ће је и испребијати ако неће муж?

ПАВКА: Ја не знам о чему ти то говориш?

СИМА: Ама, ево шта је. Одбегла ми, знаш, жена. Вели: тучем је, а није, бога ми! Јест, дигао сам руку, није да нисам! Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански. Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет! Па отишла право у адвоката, те твој господин тужи мене за тешку повреду и сад ме гони као вука по планини.

ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне.)

ДАНИЦА: Ти си погрешио врата. Не седи овде адвокат.

СИМА: Него?

ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата. 'Оди, показаћу ти.

ПАВКА: Ама, немој ти да му показујеш. (Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата.

СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'?

ДАНИЦА: Јесте!

СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.)

III

ПАВКА, ДАНИЦА

ПАВКА: Ја не знам само зашто тај човек не напише на своја врата: Адвокат; овде је Адвокат; и да измолује онај прст (показује познати прст из огласа), него тако, сваки час нам долазе! И што дође — ништа, него што ме престрави...

ДАНИЦА: Па има доле на улици фирму.

ПАВКА: Има на улици, али нема овде. А казао му је Јеврем да метне и овде, па ето...

ЈЕВРЕМ, ПРЕЂАШЊИ

ЈЕВРЕМ (улази забринут, пуни му џепови новина. Чим уђе, даје знак Павки да уклони Даницу, а она да остане).

ПАВКА (разумела га је, па се окреће Даници): 'Ајде, оцу кафу!

ЈЕВРЕМ (после извесне паузе, пошто је размишљао мало): Овај... Павка... имам нешто важно да ти кажем...

ПАВКА: А ја опет теби

ЈЕВРЕМ: Ама, остави ти, ово што што ја имам да ти кажем много је важније. Дакле, идем одјутрос ја чаршијом...

ПАВКА: Баш кад помену, а што, бога ти...

ЈЕВРЕМ: Та не прекидај ме!... Ето, сад морам опет испочетка. Дакле, идем ја јутрос чаршијом, а господин начелник, па тек мени спусти руку на раме, па вели...

ПАВКА: А, знам шта је, избори...

ЈЕВРЕМ: Ето ти сад, какви избори?

ПАВКА: Сећам се, знам да ти је господин начелник спустио руку и прошле године кад су били општински избори.

ЈЕВРЕМ: Ама, није то, него човек ме упита: како, како, газда-Јевреме?

ПАВКА: Па то је То што ти ја кажем. Чим се приближе избори, он тебе пита: како, газда-Јевреме? (Спази му новине.) Уосталом, што те и питам, кад ето ти пуни џепови новина?

ЈЕВРЕМ: То онако.

ПАВКА: Није онако, Јевреме. Знам ја тебе. Кад је онако, ти идеш у кафану, попијеш кафу и прочиташ новине. А и не читаш их, него само огласе. А кад дођу избори, ти набијеш новинама џепове па се заријеш у њих, а дућан о клин.

ЈЕВРЕМ: Ех, ех... Ти опет претерујеш!

ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне!

ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине. Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам.

ПАВКА: Ето. Је л' кажем ја! Оставио дућан да чита новине! Баш право да ти кажем, Јевреме, кад дођу тако ти избори, а мени чисто смркне.

ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! А шта има теби да смркне?

ПАВКА: Тако. Не мили ми се. Да си ти као други људи, да одеш на дан избора па да гласаш, 'ајд', 'ајд'! Него се сав предаш и промениш, постанеш други човек. Дигнеш руке и од дућана и од куће.

ЈЕВРЕМ: Е, није него... Боље иди ти па ми скувај кафу. Знаш како је, слађе се читају новине уз кафу.

ПАВКА: (полазећи): Добро, Јевреме. Ал' кажем ти, не волим кад наиђу ти избори, па то ти је! (Одлази.)

ЈЕВРЕМ, ДАНИЦА

ЈЕВРЕМ (вади новине из џепова и ставља их на сто. Седа, савија цигарету, припаљује, развија новине и разгледа их): „Реч-две уочи избора”. (Чита даље у себи.)

ДАНИЦА (доноси кафу и ставља на сто).

ЈЕВРЕМ: Дедер, бога ти, кад си ту; прочитај, ево, ово! Нешто ми много замршено. (Даје јој новине, означујући место које жели да му се чита, а он устаје и слуша шетајући.)

ДАНИЦА (седне на његову столицу и чита): „Еволуција једнога друштва зависи често и многоме од напора и подвига појединаца, када исти подвизи хармонишу са социјалним потребама и савременим тежњама тога друштва”.

ЈЕВРЕМ: Не могу да разумем шта је казао, ал', види се, лепо је казао.

ДАНИЦА (чита даље): „Тежње су, пак, модерног друштва: стално сузбијање консервативних институција, заснованих на предрасудама и неморалним принципима, који појам личности стављају над појмом општости, солидарности и једнакости”...

ЈЕВРЕМ (више себи): Паметни, брате, ти новинари. Пишу, читају и разумеју сами себе. (Гласно.) Какав беше наслов томе чланку?

ДАНИЦА (чита): „Реч-две уочи избора”.

ЈЕВРЕМ: Па то, дабоме! Шта има вазда ту да пише кад се из наслова види да су скоро избори, а то је најглавније. Уосталом, чак и кад би друкчији наслов био, знамо ми и сами да су скоро избори, не мора То кроз новине да нам се каже. А, дедер, овај, преврни унутра.

ДАНИЦА (отвори новине).

ЈЕВРЕМ: Има ли што?

ДАНИЦА (чита): „Русија”.

ЈЕВРЕМ: Прескочи!

ДАНИЦА (чита): „Енглеска”.

ЈЕВРЕМ: Прескочи и Енглеску. Види-дер ти тамо, у дневним вестима: да није ко од бивших министара ишао у двор, јер, знаш, чим бивши министри почну да иду у двор, онда знај да ће бити кризе!

ДАНИЦА (разгледа дневне вести и чита наслове у себи).

ИВКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ

ИВКОВИЋ (пошто је куцао): Извините!

ДАНИЦА (хитно устаје).

ЈЕВРЕМ: А ти си, господине Ивковићу? Изволи!

ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти?

ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука!

ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао. Али, неће вас више узнемиравати. (Вади из џепа једну таблицу на којој пише: Адвокат.) Чим сте ме опоменули, газда-Јевреме, ја сам наручио, али, ето, тек сад стигло!

ЈЕВРЕМ: Е, баш добро! Прикуцај ти то лепо на твоја врата, да те лакше нађу твоје муштерије!

ИВКОВИЋ: Хвала богу те је стигло. Нећу бити овде два-три дана па би вас још више узнемиравали.

ДАНИЦА: Нећете бити овде?

ИВКОВИЋ: Да, морам мало до Београда, због избора. На дан-два само.

ЈЕВРЕМ (тргне се): Због избора, је л'?... Аха, аха! Дакле, мислиш због избора у Београд. Хм, хм! (Маше за леђима руком Даници да се уклони из собе.)

ИВКОВИЋ: Мораћу!

ЈЕВРЕМ: Па јесте! (Маше енергичније Даници, која га први пут није довољно разумела.)

ДАНИЦА (пошто га је разумела): Извините, ја морам мајци; звала ме је још малопре, а ја се задржала. Клањам се! (Одлази.)

ИВКОВИЋ: Довиђења, госпођице!

VII

ЈЕВРЕМ, ИВКОВИЋ

ЈЕВРЕМ (пошто су остали сами): А овај... шта сам оно хтео да те питам, господине Ивковићу? А, тако. А... идеш ли мало у Београд, а?

ИВКОВИЋ: Па да, да се видим с пријатељима, да разговарамо.

ЈЕВРЕМ: Да разговориш... о изборима, је л'?

ИВКОВИЋ: О изборима, о кандидату.

ЈЕВРЕМ: Како о кандидату? Зар није Петровић ваш кандидат?

ИВКОВИЋ: Он је био прошлога пута. Али сад... видећемо... можда нећемо њега.

ЈЕВРЕМ: Хоћете новога?

ИВКОВИЋ: А ви?

ЈЕВРЕМ: Па, знате...

ИВКОВИЋ: Опет Илића?

ЈЕВРЕМ: Кажу: он је најбољи!

ИВКОВИЋ: Ама, ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран.

ЈЕВРЕМ: Како то?

ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па... ко зна како је он то горе, у Београду, представио; тек чуо сам да је начелник једном свом пријатељу рекао: ја избрисах Илића!

ЈЕВРЕМ: Гле, молим те, баш тако рекао?

ИВКОВИЋ: Кажу чак да је начелник добио поверљиво писмо из Београда да нађе каквог мекшег кандидата.

ЈЕВРЕМ (радознао и пријатно изненађен): Мекшег?

ИВКОВИЋ: Па да. Онако... савитљивијег, погоднијег.

ЈЕВРЕМ (размишља, али му се огледа задовољство на лицу. Он говори више себи). Хм! Гле, молим те. А ко би то могао бити? (Гласно.) Шта ти мислиш, господине Ивковићу, ко би од наших био онако мекан?

ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник!

ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран?

ИВКОВИЋ: Оно, знате како је, и Илић има своје људе, па ако удари устрану, може свашта бити!

ЈЕВРЕМ: А то би ви као волели, да он удари устрану?

ИВКОВИЋ: Па, право да вам кажем, волели би!

ЈЕВРЕМ: Е, то ти не ваља, господине Ивковићу. Не ваља ти што си отишао у опозицију, а сад се још радујеш и за Илића. Камо срећа, како седимо у истој кући, под истим кровом, да смо још и у истој партији, па да пријатељски разговарамо, а овако...

ИВКОВИЋ: Па ми можемо пријатељски разговарати, а не бити у истој партији.

ЈЕВРЕМ: Можемо, не кажем да не можемо. Могу ја теби, на пример, да кажем: господине Ивковићу, скупе шљиве ове године. А ти мени да одговориш: јест, скупе су! Па тако можемо да разговарамо и о орасима и о јарећим кожама. Али кад треба да проговоримо о политици, како можемо пријатељски да разговарамо кад сам ја влада, а ти опозиција?

ИВКОВИЋ: Па ми не морамо разговарати о политици.

ЈЕВРЕМ: Па не морамо сваки пут, ал' кад су избори, како можеш да не разговараш о политици. О чему ћеш друго да разговараш кад су избори?

ИВКОВИЋ: Па ако проговоримо и о изборима, газда-Јевреме, будите уверени да ћу ја увек умети да сачувам према вама све поштовање.

ЈЕВРЕМ: То јест, то ти признајем. Иако си ти друге партије, ја те, видиш, само политички мрзим, а онако, у души, ја те волим.

ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка...

ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам. Реци ти мени (завирује у новине) шта ће то рећи „индивидуа”?

ИВКОВИЋ: Значи особа. Ја сам на пример, индивидуа, ви сте индивидуа!

ЈЕВРЕМ: А је ли моја Павка индивидуа?

ИВКОВИЋ: Да!

ЈЕВРЕМ: Е, хвала ти. То сам, знаш, хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека?

ИВКОВИЋ: Тако се чује!

ЈЕВРЕМ: Може! Може!

ИВКОВИЋ: Дозволите, одох ја да закуцам ову таблу.

ЈЕВРЕМ: Е, ако, ако! Збогом, господине Ивковићу!

ИВКОВИЋ: Збогом, газда-Јевреме! (Одлази).

VIII

ЈЕВРЕМ, ШЕГРТ

ЈЕВРЕМ (враћа се и стане насред собе замишљен. На лицу му се оцртава брига која га све више обузима. Узима шешир и хтео би да пође али се код врата устави, враћа се и седа на столицу брижан).

ШЕГРТ (носи једну дућанску кесу од хартије и на њој нешто написано: Газда! Послао калфа Јоца.

ЈЕВРЕМ (чита, примичући и одмичући кесу од очију): 'Оди овамо, ти имаш боље очи. Је ли ово „Ф”?

ШЕГРТ (гледа дуже): Може, газда, а може да буде и „Р”, а може и „К”.

ЈЕВРЕМ: Кажи калфа-Јоци, кад други пут хоће нешто да напише, нека узме кесу од две киле па нека крупније пише. (Натежући чита.) „Господин Секулић, писар, моли две банке зајма, вратиће сутра”. (Сам себи.) Сви они сутра враћају, него... (Размишља.) Може ми он сад и затребати. (Пише на другој страни кесе.) „Дај му!” (Даје кесу шегрту.) На, носи ово калфа-Јоци.

ШЕГРТ: А увраћао у дућан и газда Јовица, питао за тебе, газда.

ЈЕВРЕМ: Добро!

ШЕГРТ (сретајући се на вратима са Јовицом): А, ево га! (Оде.)

ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА

ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући.

ЈЕВРЕМ: Откуд ти?

ЈОВИЦА: Откуд? Отуд, наишао, нанео ме ветар!

ЈЕВРЕМ: Седи! (Одлази десним вратима.) Данице, дедер још једну кафу.

ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс.

ЈЕВРЕМ: Море, другом ти тај курс, немој мени! Бајаги ниси могао у чаршији да се припиташ, него потегао овамо да ме нађеш, као да ја сваки дан само наполеоне преврћем преко руке. Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори!

ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па, рекох, ја ћу скоро у Београд...

ЈЕВРЕМ: Ама, откуд ти, бре брате, коже падоше на памет! Откад коже биле па битисале! Него ти увек тако: обилазиш девет сокака док стигнеш у кућу у коју си пошао. Друго си ти дошао, ниси за коже.

ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже!

ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш! Па јеси ли Ти, бре, пио алвалук кад сам их продао?

ЈОВИЦА (као бајаги досећа се): Па је л' то за коже било?

ЈЕВРЕМ: Није, него за дрењине!

ЈОВИЦА: Ја смео с ума.

ДАНИЦА (доноси кафу, оставља и одлази).

ЈЕВРЕМ: Море, ниси смео с ума, него — знам ја тебе. Ако хоћеш да купиш коња, а ти прво почнеш разговор о обручима и бурадима.

ЈОВИЦА: Па, знаш како је, трговачки ред колико да отпочне разговор. А... јеси ли слазио од јутрос у чаршију?

ЈЕВРЕМ: Јесам.

ЈОВИЦА: Па биће онда и да си чуо што?

ЈЕВРЕМ: А шта има да се чује? Има л' што ново?

ЈОВИЦА: Знаш, идем ја јутрос чаршијом, а начелник, па тек спусти мени руку на раме...

ЈЕВРЕМ (изненађено и суревњиво): Ама, на чије раме?

ЈОВИЦА: Спусти руку мени на раме.

ЈЕВРЕМ: Ко спусти?

ЈОВИЦА: Господин начелник.

ЈЕВРЕМ: Ама, и он, кога год сретне, а он му спусти руку на раме! Па шта ти вели?

ЈОВИЦА: Вели: „Бога ми, газда-Јовице, не стоје добро ствари!”

ЈЕВРЕМ: Које ствари?

ЈОВИЦА: Па о политици ми говори човек.

ЈЕВРЕМ: А што не стоје добро?

ЈОВИЦА: Вели: „Они наши у Београду канда не би хтели више да им Илић буде посланик”.

ЈЕВРЕМ (као бајаги изненађен): Е, бога ти, како то?

ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи.

ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту.

ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту!

ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник?

ЈОВИЦА: Вели, морамо наћи другога!

ЈЕВРЕМ: Јес', другога, као да овде роде посланици на врби, па ми само да узберемо.

ЈОВИЦА: А кад се човек зрело размисли: зашто као не би могао и ко други?

ЈЕВРЕМ (подозриво): Могао би, не кажем да не би могао, ама дедер кажи ко?

ЈОВИЦА (бајаги размишља): Могао би... Ето, Мита Арсић!

ЈЕВРЕМ: Па је л' човек под стечајем?

ЈОВИЦА: А Јова Црвљанин?

ЈЕВРЕМ: Па је л' украо тестамент и био у 'апсу?

ЈОВИЦА: А поп Пера?

ЈЕВРЕМ: Он јесте. Ако тамо у скупштини треба зинути, поп уме да зине, па да га мајци олако не затвори уста. Али, брате, одвешће свастику у Београд, па ће да нам пуца брука.

ЈОВИЦА: То јесте!

ЈЕВРЕМ: Па после, брате, у Београду има много музике, а он, чим чује музику, мора повести коло, па макар то и о задушницама било. А то још овде и бива, али тамо...

ЈОВИЦА: Па онда не знам кога би?

ЈЕВРЕМ (подозриво): Не знам ни ја.

ЈОВИЦА: Јер ту треба наћи човека, али таквог да му се не вуче реп. А где ти је данас такав? Ето, на пример, мислио сам нешто и на тебе...

ЈЕВРЕМ (престрави се).

ЈОВИЦА: Па му, знаш, дође незгодно због оног шпиритуса.

ЈЕВРЕМ: Ког шпиритуса?

ЈОВИЦА: Оног, знаш, што кажу да си шверцовао.

ЈЕВРЕМ (увређен): Слушај ти, ако и кажу за мене да сам шверцовао шпиритус, ја државу нисам оштетио. Ја сам казну поштено платио, а за мене бар не кажу да сам лиферовао војсци цркнуто месо.

ЈОВИЦА: Ето ти сад! Сад па да почнемо да се вређамо. Нисам ја зато, брате, дошао; него сам дошао као човек и као пријатељ да се разговарамо као људи.

ЈЕВРЕМ: Е па, разговарај као човек, а немој да ми помињеш више шпиритус, кад о томе нема више ни аката.

ЈОВИЦА: Па нема, дабоме, кад их је писар за пет банке појео.

ЈЕВРЕМ: Ако их је и појео, акта је јео, а није цркнуто месо. И у другом свету може чиновник да поједе акта, али нигде у свету нема да војска једе цркнуто месо.

ЈОВИЦА (корсем диже се): Е, па да идем ја!

ЈЕВРЕМ: Ама, што да идеш?

ЈОВИЦА: Па кад ти једнако наврћеш на увреду!

ЈЕВРЕМ: Ама, није ја, него ти једнако наврћеш на шпиритус.

ЈОВИЦА: Остави, бога ти, то, па да разговарамо као људи.

ЈЕВРЕМ: Па седи, де!

ЈОВИЦА (сео, па после извесне паузе): Видиш, Јевреме, а знаш и сам, послови више не иду. Разлабавило се нешто па не иде. Окрпиш с једне стране, а распара се с друге... Не иде, па то ти је...

ЈЕВРЕМ: Јест, стало!

ЈОВИЦА: Стало, богме, па мора човек, хтео не хтео, да гледа ако може с које друге стране да се спомогне те да изађе на крај.

ЈЕВРЕМ: Не мислиш ваљда у службу?

ЈОВИЦА: Да ми не да бог!

ЈЕВРЕМ: Е, па шта друго може?

ЈОВИЦА: Знаш, мислим се нешто и велим, ако си ми ти пријатељ, ти и још два-три у чаршији, те ако хтеднете да ме помогнете... Велим, знаш, ово је сад добра прилика... кад би наместо Илића ја нешто отишао у скупштину.

ЈЕВРЕМ (пренерази се): Посланик да будеш?

ЈОВИЦА: Па велим, Јевреме, нисам, да кажеш, човек везан. Умем да се разговарам, умем да се нађем, имао сам, хвала богу, посла и са властима, па знаш, нисам баш ћутао а он да ми записује шта хоће, него сам и сам говорио. Па велим... Могао би', зашто да не би' могао! А ти знаш мене, нисам од оних који се неће одужити. Спомоћи ћу се и ја, али одужићу се и пријатељима, знаш како је кад си посланик... Па... (Застане и посматра Јеврема.) Шта велиш ти на то, Јевреме?

ЈЕВРЕМ (устао је и узнемирено шета чекајући нестрпљиво да Јовица сврши говор): Па је л' то зашто си ти дошао?

ЈОВИЦА: Па, то.

ЈЕВРЕМ: Уха, почео од курса, па на јареће коже, а свршио са кандидацијом!

ЈОВИЦА: Па велим...

ЈЕВРЕМ: Јеси ли ти о томе говорио са господином начелником?

ЈОВИЦА: Нисам!

ЈЕВРЕМ: А јеси ли говорио другом неком?

ЈОВИЦА: Нисам, рекох прво да разговарам с тобом, па онда...

ЈЕВРЕМ: ...Па онда ником више и да не говориш! Мени, па ником више. Воду да метнеш у уста и да не отвориш уста више. Да оставиш мени ствар, и са начелником мени да оставиш, и са целим светом мени да оставиш, а ти да се не мешаш.

ЈОВИЦА (охрабрен): А ти пристајеш?

ЈЕВРЕМ: Кад ти кажем, мени да оставиш ствар, а ти да се не мешаш више.

ЈОВИЦА: Е, велика ти хвала на томе, Јевреме! Рекох ја: са Јевремом треба прво да разговарам! Па овај... и то да ти кажем... Ако ти је почем стало до тога, а ја пристајем и да поделимо, да ме пустиш прво мене једно две године, колико знаш да се помогнем, па после ти иди, ако хоћеш, у скупштину. Ево, ако хоћеш, и уговор такав да правимо.

ЈЕВРЕМ (шеретски): Јок, море, што ће мени то! Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче.

ЈОВИЦА: Па јесте, право кажеш.

ЈЕВРЕМ: Друго ти! После, што кажеш, ти умеш и да се нађеш, умеш да говориш...

ЈОВИЦА: Јест!

ЈЕВРЕМ: И ако ме само послушаш.

ЈОВИЦА: Шта да те послушам?

ЈЕВРЕМ: Да одеш одавде право у дућан, па ни лук јео ни лук мирисао. Никоме ни речи о томе. И ако те припита ко: шта мислиш, ко да буде посланик, а ти да му кажеш: шта се то мене тиче, ја гледам своја посла а ког народ хоће тај нека иде! Је л' тако?

ЈОВИЦА: Тако је!

ЈЕВРЕМ: И тако ћеш да радиш?

ЈОВИЦА (дижући се): Па тако, кад ти кажеш да је тако боље.

ЈЕВРЕМ: А за даље је моја брига. Ти само накриви капу па чекај мандат!

ЈОВИЦА (полазећи): Па ја, право да ти кажем, у тебе сам се и надао.

ЈЕВРЕМ (испраћајући га): И не треба ти други!

ЈОВИЦА: Е, па хвала ти, Јевреме! (Одлази.)

ЈЕВРЕМ (за њим): Право у дућан и ником ни речи!

ЈЕВРЕМ, МЛАДЕН

ЈЕВРЕМ (враћа се нервозно, узбуђено и иде право левим вратима): Младене! (Пауза.) Павка, пошљи ми, бога ти, тога Младена. (Стане насред собе и дубоко се замисли.)

МЛАДЕН: Звао си ме, газда?

ЈЕВРЕМ: Иди преко, знаш онога господина Срету!

МЛАДЕН: А, знам!

ЈЕВРЕМ: Ако није ту преко, а он је у „Националу”, иди па му кажи: замолио те газда Јеврем да дођеш часом на једну кафу. Јеси ли разумео?

МЛАДЕН: Јесам! (Оде.)

ЈЕВРЕМ, ПАВКА

ПАВКА (долази здесна): Слушај, Јевреме, видим иде преко пијаце госпа Марина, извесно ће овамо.

ЈЕВРЕМ: Па нека дође.

ПАВКА: Ама, хтела сам баш да ти кажем: не знам да ли си ти намирисао зашто она у последње време долази тако често к нама?

ЈЕВРЕМ: Ето ти сад! Шта ја имам ту да намиришем?

ПАВКА: Па немаш шта, дабоме, кад си завукао нос у политику.

ЈЕВРЕМ: То да ми не кажеш други пут. Где ја завлачим нос, нека га завлачим. Ја знам шта радим!

ПАВКА: Ето, не може с тобом ни да се разговара о породичним стварима, кад ти одмах... Не знам ни шта сам почела да говорим?

ЈЕВРЕМ: Па то: да ли сам штогод намирисао?

ПАВКА: Јест, то! Ти знаш ваљда да је та госпа Марина нешто род овом господину Ивковићу?

ЈЕВРЕМ: Ако!

ПАВКА: А нешто ми се много распитује о Даници и хвали господина Ивковића и уопште... Прекјуче ми чак и рекла: „Бога ми, госпа-Павка, да гледамо ми да се ородимо!” Ето, тако ми је у очи рекла.

ЈЕВРЕМ (који није ни слушао њено казивање, већ је само расејано гледао): Па шта се то мене тиче?

ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету!

ЈЕВРЕМ: Откуд је госпа Марина моје дете? (Извадио новине и разгледа.)

ПАВКА: Ама, не она, човече, него... Чу ли ти, бога ти, што ти рекох, шта ми је жена прекјуче говорила?

ЈЕВРЕМ (расејано): Јест, јест, чуо сам... али нека говори ко шта хоће, шта се то нас тиче!

ПАВКА (крсти се): Ју, како да нас се не тиче, побогу, човече!

XII

МАРИНА, ЈЕВРЕМ, ПАВКА

МАРИНА (долази споља): Добар дан, добар дан, газда-Јевреме!

ЈЕВРЕМ: Добар дан!

ПАВКА: А ја вас баш гледам кроз прозор, па кажем Јеврему: ево госпа-Марине право к нама.

МАРИНА: Баш добро што вас видим, газда-Јевреме, те да вас као човека и грађанина запитам: има ли, бога вам, власти у овој земљи?

ЈЕВРЕМ: Па има, госпа-Марина. Ето, господин начелник...

МАРИНА: Или, ако нема власти, а оно, има ли бар грађанства?

ЈЕВРЕМ: Како да нема! Па ко би гласао за изборе кад не би било грађанства?

МАРИНА: Па молим вас лепо, како та власт и то грађанство трпи ова чуда? Ето, молим вас, сад баш прођох крај апотеке. (Павки.) Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар... Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави потпоручник под прозором. Она, знате, њему све овако, овако, овако. (Показује гестове рукама.) А он њој све овако... Као у позоришту.